PINK 92

Paralelno sa početkom kraja naše države, radilo se na razbijanju seksualnog morala i institucije porodice. Ta bitna uloga bila je poverena novonastaloj televiziji PINK koja je za zadatak imala da, kao kratkoročni plan, narodu da igara jer - hleba nije bilo. Što se tiče dugoročnog plana, on je bio daleko podliji: trebalo je degradirati seksualni moral i uvesti narod u pakao svakodnevne pornografije.

To svlačenje bilo je postepeno i perfidno jer nije izazivalo nikakav otpor već je golico maštu i krivilo brk muškarcima koji su ponašanje kafanske pevačice sa ibarske magistrale iz nekog sumnjivog lokala, sada mogli da prate sa svojom porodicom uz nedeljni ručak. Ovo je rezultiralo prihvatanjem potpuno morbidnih seksualnih odrazaca od strane dece tih istih roditlelja koja su ponašanje ovih odpadnika društva postavljali na piedestal pubertetskih idola. Postali smo svedoci nekih novih „Muzičkih tobogana“ u kojima su roditelji terali svoje trogodišnje ćerke da se lascivno puće, oblizuju i uvijaju dok pevuše neki od, njima još uvek nerazumljivih, tekstova u kojima ima više uličnog  žargona i vulgarizama od pravilno ubodenih padeža.

Mislim da ne postoji pevačica koja drži do sebe a da javnost nije udostojila svojih golih sisa, dupeta i one treće stvari kojoj ime ne mogu da pomenem jer sam suviše konzervativna. Muški deo nas je obradovao svojim takođe golim pozadinama, a neki su nam pred očima mahali ekstremitetima što sa televizije što preko novina. Veliki broj njih je snimio sopstvene porno filmiće i pustio ih u javnost. I taman kada sam pomislila da smo napokon dotakli dno i da, hvala bogu, niže ne možemo pasti – pojavio se B92.

Ono što nas je verovatno sve zavaralo u početku (a neke ta šarena laža vuče za nos i dalje) jeste što se B92 pojavila kao moderno izdizajnirana televizija sa vizuelnim konceptom koji je tako odskakao od „svetlosti velegrada“ televizije Pink. Voditelji su bili obučeni (vidi čuda!) i recimo da su bili dosta elokventniji. Međutim, ubrzo i ova televizije je počela da pokazuje svoje pravo lice. Po principu gde ja stadoh - ti produži, televizija B92 je postala produžena ruka Pinka. Njen zadatak je bio da produbi već ozbiljano bolesno stanje u kome se našla srpska nacija i da uvede pederastiju u svakodnevni život.

Princip je bio isti, samo je „šminka“ bila bolja: televizija je bila savremeno dizajnirana, kao neka moderna televizija sa zapada, a zapad je nešto za čime smo verovatno svi žudeli, naročito mladi koji su samo želeli da pobegnu od „pink“ države.

Za voditelje su birani mladi ljudi pomalo hermafroditnog izgleda. Za većinu njih morali smo čekati odjavnu špicu da bi videli da li je u pitanju muškarac ili žena. To je takođe bio deo dobro osmišljenog plana koji je, malo po malo, preko vešto izabranih serija i filmova koji šarmantno govore o pederastiji, tv emisija sličnog sadržaja, i korišćenjem svih raspoloživih sredstava manipulacije kroz medije, uveo pederastiju u svakodnevni život svih nas. Takođe, na velika vrata je ušao i termin GAY koji je dočekan sa odobravanjem, jer je peder, jedini termin koji imamo i koji se nalazi se u Vujakliji, bio suviše vulgaran za ovaku finu populaziju Veselih (gay, eng – veseo) mladića koji dolaze. Šta je tu bilo veselo i da li smo mi ostali zapravo ne-veseli? Nisam uspela da razumem.

Dok je jedan homoseksualac starog kova bio samo jedan od nas (inženjer, profesor, dramaturg, zubar...) koji je imao sklonosti ka istom polu, Gay je postao „in“ - on je postao idol generacija koje dolaze. Homoseksualci bez identiteta su postavili homoseksualnost kao identitet: i tako je početkom dvadesetprvog veka u Srbiji rođen novokomponovani homoseksualac zvani Gay.

B92 je radila i na edukaciji svoje publike. Nedozvolivši da se, u momentu kada nam ukidaju vize, otisnemo u svet neobavešteni, svakodnevno su nas bombardovali terminologijom Gay pomagala (zar pomagala ne govore o nekom nedostatku ili defektu?) i tako je gospodin Dildo pored gospodina Gay postao počasni građanin Republike Srbije. Naš svet su napokon uspeli da kontaminiraju pornografskim slikama pederske populacije koja je ukrala jutarnje termine koji su nekada bili rezervisani za ekranizacije  Andersenovih i Grimovih bajki, i našoj deci, kako bi ponosno rekli oni sa Parade ponosa - skinuli nevinost.

Ti novokomponovani pederi koji se pod barjakom B92 i države ponose svojim anusom jer im je sve drugo u životu uzeto, rešili su da kao osvetu, ukradu detinjstvo našoj deci, kao što je nekada njima krao njihov ujak ili deka, nepoznati čika iz parka sa čokoladicom ili razjareni otac sadista, majka alkoholičar ili baba kurva. Nesrećni ljudi koji svog detinjstva ne smeju da se sećaju, a koji svoju ličnost niti su osvestili niti realizovali, rešili su da se umesto pravim krivcima, osvete nama, i da nam ukradu još onih nekoliko retkih intimnih momenata u kojima bismo se mogli setiti da je čovek nekada davno bio ljudsko biće.

I sada kada bih iskreno poželela da pomislim da smo napokon dotakli dno, jako se bojim, jer sam sigurna da će me ponovo iznenaditi sa još nekim podlijim planom. I znam, da ćemo mi roditelji imati daleko komplikovaniji zadatak u odgajanju svoje dece jer ćemo pred njima biti odgovorni za svet kakav im ostavljamo u amanet. A oni će nas kriviti da se nismo borili. Što je tačno.  

MOJ SI BEOGRAD DOŠAO DA LOMIŠ

Jutros sam pozvala telefonom svoju drugaricu sa željom da se vidimo na kafi. Umesto „Halo?“ sa druge strane se čulo „Da li si videla šta su nam uradili sa Beogradom?“. Ovaj tekst posvećujem svojoj najboljoj drugarici.

Devedesetih su se događale čuvene demonstracije koje su se nazivale „studentskim“. Ja sam išla u srednju školu, moja komšinica je radila u butiku, ali smo obe sa ponosom nosile bedževe STUDENT BU. To je bilo vreme kada je, da podsetim, školovanje bilo apsolutno besplatno i kada je student mogao da bude bilo ko. Bilo je tu onih studenata koji su studirali pet fakulteta da bi izbegli vojsku, ali i onih koji su bili večni studenti. Uglavnom, svi smo bili ponosni na ono BU. Za onu drugu stranu i one policajce koje smo svakodnevno vređali i sa kojima smo se tukli na ulicama, smo naravno bili huligani (mislim da je to potpuno normalno jer svako ko je nasuprot policije koja čuva vlast mora za tu vlast i za tu policiju da bude huligan). Ove naše demonstracije nisu bile organizovane od strane studenata, već od onih starijih koji su nama „studentima“ manipulisali kao marionetama. Ti stariji su komandovali kuda ćemo protestovati, kada ćemo se tući, a kada rušiti grad za slobodu (čudno zvuči, zar ne?). Beograd je, malo-malo pa bio demoliran. Kada je došao pogodan trenutak, ti stariji su rešili da preko naše grbače (mislim na nas marionete) naprave vojni puč i skinu prethodnu vlast. To se dogodilo 2001. godine kada su ti stariji pokrali i zapalili Radio Televiziju Beograd, pokrali, zapalili i utrčali bagerom u Saveznu skupštinu (neko bi mogao da se pita šta će građevinska mašina u skupštini???) i pokrali pa zapalili nebrojeno mnogo važnih objekata i potpuno demolirali grad. Ovaj događaj je ubeležen u našu istoriju kao osvajanje slobode.

Ove osobe za svoj bezrazložni huliganizam (policija se pre puča predala i prešla na stranu naroda), krađu i spaljivanje dokumenata i imovine od državnog značaja nisu nikome odgovarali, jer su sami postali država. Bagerista je postao neki ministar, najveći huligan od njih takođe... Titule su se dodeljivale po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“.

Ono što je nova vlast preuzela od one stare je: sistem. I zbog tog nama već poznatog i preuzetog sistema su u nedelju izbili nemiri. I u jednom momentu je jedan „urbani“ i potpuno „cool“ policajac besno objasnio demonstrantu: „Moj si Beograd došao da LOMIŠ?“. Izjava je svakako na mestu, samo mi malo „smrdi“ to iz čijih je usta došla. Iz usta jednog policajca čiji je posao da svakodnevno LOMI nekome glavu, nekome rebra, da nekome udara po bubrezima dok taj neko ne propiša krv, da batina ove ili one, u zavisnosti na koju mu stranu vlast uperi prstom.

Međutim, ovaj policajac je zapravo bio u pravu. On je, ne znajući, izgovorio najveću istinu zabeleženu na ovim i onim demonstracijama: MOJ si BEOGRAD došao da lomiš! Nažalost, Beograd i jeste njegov. I ne samo Beograd već cela Srbija. Cela Srbija pripada toj policiji koja štiti razuzdanu vlast koja maše demokratijom ređe nego pendrekom. Ovu razuzdanu vlast bi možda u stara dobra vremena mogla nazvati militantnom, ali ne mogu, jer su vojsku rasprodali (strategija im je da državnu teritoriju brane „svim raspoloživim diplomatskim sredstvima“). Policiju su naravno zadržali, zajedno sa ministrom iz onih vremena (valjda što ima iskustva???)
jer je od najvećeg značaja naterati jaganjce da utihnu. U nekoj drugoj državi na ulice bi izašli oni bez posla ili oni gladni. Kod nas su izašli oni koji su ostali i bez kuće i bez države.

TROJANSKI MAMOGRAF

Juče sam sa mužem otišla na demonstracije. Nisam išla da paradiram protiv nečijeg seksualnog opredeljenja, već sam izašla da iskoristim svoje demoktarsko pravo i kažem da mi se ne dopada što mi je domovina rasprodata i pokradena, što su mi sugrađani gladni, teritorija rasparčana, roditelji u kreditima, a par zbunjenih đuska na žurci koja je mene i sve vas koštala 5.000.000 eura. Zar nemamo bolji način da utrosimo ovaj novac? Ili Srbija ima novca na pretek pa finansira privatne žuraje? U svakom slučaju, ovde nešto ne štima.

Noć pred demonstracije sam provela u kafani Manjež, sasvim slučajno, jer sam zapravo i zaboravila da je zakazana parada (nemam tv u kuci pa mogu sebi da priuštim da budem neobaveštena). Došla sam iz pravca Knez Mihajlove i dolazak do kafane je bio, verujte mi, epopeja. Grad je bio zatvoren i za pešake, policija na svakom koraku, mesto sutrašnje žurke zagrađeno, noć hladna. Promrzli policajci su se povremeno grejali uz alkohol u kafani, na smenu. Bilo mi ih žao, pred njima je bila duga noć. Još više mi ih bi žao što znam koliko su se gadili sami sebi, svojim ženama, svojoj deci i ponajviše svojim roditeljima zbog onoga što su te večeri morali da rade. Tu sam negde shvatila da je ono što će se dešavati sutradan apsolutno kršenje demokratskih postulata. Shvatila sam da nam preti teror manjine. Manjine koja možda odgovara vlasti ili kome god, ali ipak manjine. A ja sam se onih čuvenih devedesetih borila za demokratiju da bi ta demokratija došla i da bi mi ta ista demokratija sada objašnjavala da je promenila svoje značenje u vladavinu manjinskog mišljenja nad većinskim! I tako sam rešila da, posle perioda '91-2001, ponovo šetam za demokratuju (onu staru) i za moju zemlju.

Nađem se ja tako na demonstracijama, oko mene neki novi klinci i neki mi stariji, još uvek sa nama one iste bake i deke iz devedesetih, kojima je i dalje muka od svega što nam se događa. Oklopna vozila, policajci, specijalne jedinice, kamenice, suzavci, malo bežanja, dakle sve po starom, živele devedesete! I eto nas na Trgu Nikole Pašića, a tamo reportažna kola B92, potpuno neobezbeđena. Razjareni klinci krenu da udaraju po kolima. A ja se pitam da li je moguće i ko je ovde lud? Da li su ovi sa B92 zaista ludi da postave svoja reportažna kola na Trg, u sred sveopšte makljaže, kola sa ogromnim natpisom B92? Razmišljam, sve prodavnice u gradu su zatvorene, da budem preciznija zablindirane, građani su povukli kola sa ulica u sklonili ih u neke mirnije delove grada, daleko od demonstracija. A samo B92 sa svojim reportažnim kolima potpuno mirno prima udarce besnih klinaca. Hrabro, nema šta.

I tako, moja šetnja se završila sa prvim suzavcem od koga nisam bila brža. Sklonili smo se u bar na kafu i malo da predahnemo pa da krenemo put kuce. I na tv-u, potpuno iznenađenje. Ona reportažna kola nisu bila reportažna kola već pokretni mamograf u kome je bilo par doktorki i pacijentkinja!!! Da li je moguće? Da li je zaista moguće?

Dakle, govorimo o paradi pedera i demonstracijama koje su mesecima bile najavljivane i kojima se trasa znala nedeljama unapred. Sudeći po varnicama koje su prštale, unapred se znalo da će biti nasilja, sama najava da će paradu čuvati 5.000 policajaca i procena da je skup visokog rizika. I neko je ostavio (šta, zaboravio!?) mamograf koji je dobijen u dobrotvornoj akciji i koji je vredan 420.000 eura? Dakle, da li je moguće???

S obzirom da je svaki homoseksualac prevezen od kuće do mesta parade i nazad policijskim kolima, da je svaki kvadratni santimetar trase najavljenih demonstracija bio fizički proveren kao i svaki ulaz, zgrada i krov, svaki stranac koji je odseo u hotelu popisan, svaki sumnjivi tip priveden, svaki čovek koji se s Novog Beograda prešao most tog dana uredno pretrešen do gaća i legitimisan; da li je moguće da je ta ista policija, ta ista država i taj isti B92 koji su zajednički organizovali ovaj skup visokog rizika u kome je demoliran Beograd, zaboravio na sred Trga Nikole Pašića ogroman pokretni mamograf sa ogromnim natpisom B92 i sa pacijentima unutra.

Ovo me je podsetilo na jedan od najogavnijih momenata prethodnog režima, momenat kada je namerno podmetnuto (dakle, kao što rekoh, zaboravljeno) osoblje RTS-a u trenutku kada je zgrada televizije bombardovana. Jedna od najpotresnijih direktnih akcija protiv svog naroda, a zarad svog državnog režima je izgleda iskopirana. Naravno u manjim razmerama, bez mrtvih, ali i bez mamografa koji je trebao da služi da se ženama sa potencijalnim rakom dojke uradi  dijagnostika i brzim reagovanjem spasu životi.

Dakle, ko su ovde pravi huligani? Oni kažu mi, koji smo izašli u svoj Beograd da kažemo da nije u redu ono što se u tom Beogradu radi. A ja kažem VI, KOJI PLAĆATE PRIVATNE ŽURKE OD NAŠIH POREZA, VI KOJI ORGANIZUJETE SKUP VISOKOG RIZIKA I TIME UGROŽAVATE TUĐE ŽIVOTE I VI KOJI STE ŽRTVOVALI MAMOGRAF KOJI JE TREABAO DA NEKOM SPASI ŽIVOT. A posle ovoga što ste uradili, meni dođe da izađem na ulicu i poput onih klinaca juče, slomim kamenu kantu za smeće. Samo glavom. Od muke.