MOJ SI BEOGRAD DOŠAO DA LOMIŠ

Jutros sam pozvala telefonom svoju drugaricu sa željom da se vidimo na kafi. Umesto „Halo?“ sa druge strane se čulo „Da li si videla šta su nam uradili sa Beogradom?“. Ovaj tekst posvećujem svojoj najboljoj drugarici.

Devedesetih su se događale čuvene demonstracije koje su se nazivale „studentskim“. Ja sam išla u srednju školu, moja komšinica je radila u butiku, ali smo obe sa ponosom nosile bedževe STUDENT BU. To je bilo vreme kada je, da podsetim, školovanje bilo apsolutno besplatno i kada je student mogao da bude bilo ko. Bilo je tu onih studenata koji su studirali pet fakulteta da bi izbegli vojsku, ali i onih koji su bili večni studenti. Uglavnom, svi smo bili ponosni na ono BU. Za onu drugu stranu i one policajce koje smo svakodnevno vređali i sa kojima smo se tukli na ulicama, smo naravno bili huligani (mislim da je to potpuno normalno jer svako ko je nasuprot policije koja čuva vlast mora za tu vlast i za tu policiju da bude huligan). Ove naše demonstracije nisu bile organizovane od strane studenata, već od onih starijih koji su nama „studentima“ manipulisali kao marionetama. Ti stariji su komandovali kuda ćemo protestovati, kada ćemo se tući, a kada rušiti grad za slobodu (čudno zvuči, zar ne?). Beograd je, malo-malo pa bio demoliran. Kada je došao pogodan trenutak, ti stariji su rešili da preko naše grbače (mislim na nas marionete) naprave vojni puč i skinu prethodnu vlast. To se dogodilo 2001. godine kada su ti stariji pokrali i zapalili Radio Televiziju Beograd, pokrali, zapalili i utrčali bagerom u Saveznu skupštinu (neko bi mogao da se pita šta će građevinska mašina u skupštini???) i pokrali pa zapalili nebrojeno mnogo važnih objekata i potpuno demolirali grad. Ovaj događaj je ubeležen u našu istoriju kao osvajanje slobode.

Ove osobe za svoj bezrazložni huliganizam (policija se pre puča predala i prešla na stranu naroda), krađu i spaljivanje dokumenata i imovine od državnog značaja nisu nikome odgovarali, jer su sami postali država. Bagerista je postao neki ministar, najveći huligan od njih takođe... Titule su se dodeljivale po principu „ja tebi serdare, ti meni vojvodo“.

Ono što je nova vlast preuzela od one stare je: sistem. I zbog tog nama već poznatog i preuzetog sistema su u nedelju izbili nemiri. I u jednom momentu je jedan „urbani“ i potpuno „cool“ policajac besno objasnio demonstrantu: „Moj si Beograd došao da LOMIŠ?“. Izjava je svakako na mestu, samo mi malo „smrdi“ to iz čijih je usta došla. Iz usta jednog policajca čiji je posao da svakodnevno LOMI nekome glavu, nekome rebra, da nekome udara po bubrezima dok taj neko ne propiša krv, da batina ove ili one, u zavisnosti na koju mu stranu vlast uperi prstom.

Međutim, ovaj policajac je zapravo bio u pravu. On je, ne znajući, izgovorio najveću istinu zabeleženu na ovim i onim demonstracijama: MOJ si BEOGRAD došao da lomiš! Nažalost, Beograd i jeste njegov. I ne samo Beograd već cela Srbija. Cela Srbija pripada toj policiji koja štiti razuzdanu vlast koja maše demokratijom ređe nego pendrekom. Ovu razuzdanu vlast bi možda u stara dobra vremena mogla nazvati militantnom, ali ne mogu, jer su vojsku rasprodali (strategija im je da državnu teritoriju brane „svim raspoloživim diplomatskim sredstvima“). Policiju su naravno zadržali, zajedno sa ministrom iz onih vremena (valjda što ima iskustva???)
jer je od najvećeg značaja naterati jaganjce da utihnu. U nekoj drugoj državi na ulice bi izašli oni bez posla ili oni gladni. Kod nas su izašli oni koji su ostali i bez kuće i bez države.